Pre 200 godina Jevrem Obrenović je stvarao i negovao evropski stil u Šapcu, pa je zahvaljujući tome Šabac postao “Prva varoš Srbije”. Vila Albedo u svojoj jubilarnoj, desetoj godini rada, a u godini kada i Grad Šabac obeležava veliki jubilej, nudi odmor u ambijentu sa stilom iz vremena Jevrema Obrenovića.

Vila Albedo je začetnik seoskog turizma u šabačkom kraju. Nalazi se u selu Varna na deset kilometara od Šapca, u podnožju legendarnog Cera, gde su se pre jednog veka sukobile dve kraljevske vojske, što je Cer postavilo na visoko mesto srpske istorije. Građena je na napuštenom posedu predaka Kovačevića, obnovljenog prenetom okućnicom predaka Tularčevića iz posavotamnavskog sela Provo, čime mu je udahnut novi život. Izgradnju smo započeli 1980. godine i kroz duge godine rada, kuća, kao i ceo kompleks, dobijali su stalno novi izgled, a neka nevidljiva ruka nas je vodila dalje…

Posle dve decenije života, napustili smo udobni gradski život u stanu, u centru grada, i započeli novi život u selu. Odluka je donesena u trenutku kada smo shvatili da je život u gradu za nas postao samo iluzija stvarnosti. Započeli smo život kraj vatre u zidanim pećima, u saglasju sa prirodom i njenom lepotom. 

Kao što je kuća nastajala kroz vreme, menjajući svoj izgled, tako se u potrazi za originalnim idejama stalno menjao i ambijent u njoj, čineći je tako uvek živom i drugačijom. Opremljena je nameštajem i predmetima koji su prvenstveno pripadali našim porodicama, među kojima se izdvajaju bakin orman sa tri fioke s kraja XIX veka i mamin “šifonjer” iz prve polovine XX veka. Tu su i komadi nameštaja koji su dizajnirani, izrađivani ili restaurirani u našoj radionici, a mnoge od njih smo dobili od prijatelja na poklon. Tako naša kuća i predmeti u njoj žive svoju jedinstvenu priču… Sinija kao zaštitni znak (prenesena iz porodične kuće u Provu), okačena na zidu kraj lampe, sa svojim borama i urezima, ostarelog izgleda, priča svoju priču o gladnim pedesetim godinama kada je na nju svakog jutra “izvrtan” lonac sa kačamakom, oko koje su ukućani, poređani u krug, sedeći na tronožnim stolicama i zemljanom podu, ulazili u novi dan. Kraj sinije, bakin vezeni peškir čuva uspomenu na devojačke snove sa imenom Desanke Isailović. Tu je i porodična lampa… U ambaru, koji je nekada služio za žitarice, nalaze se mamin devojački krevet sa vezenim čaršavima donesenim u miraz i drugi upotrebni predmeti iz rodne kuće u Provu. Uz ambar smeštena je i dedina kovačnica u kojoj su izrađivani sitni alati od metala i potkivani konji. Tu je i “keser”, iskovan i graviran dedinom rukom, hlebna furuna urađena po uzoru na onu iz detinjstva, koja uspešno dočarava miris lepinja i hleba, a uspomenu čuva i prenesena čuvarkuća na crepu. Tu su i stolarska tezga i ručni alati za obradu drveta, urađeni očevom rukom, zaslužnim za sve što je sačuvano i preneseno na svoje novo stanište… Ali i mnogo više od toga… Zato njegova poslednja želja upućena unuku – čuvaj ono što je sačuvano, kako bi prošlost i budućnost tekli zajedno!, stoji kao SVETLOST koja obasjava našu kuću, kao dragocena mudrost koja našim naporima daje viši smisao.