Tajanstvena svetlost vile Albedo

Vila Albedo se nalazi u brežuljkastom Pocerskom selu Varna, udaljenom od Šapca 10, a Cera 20 kilometara. Građena je na napuštenom posedu predaka Kovačevića, obnovljenog prenetom okućnicom predaka Tularčevića iz Posavotamnavskog sela Provo, koja je ovome imanju udahnula nov život.

Izgradnju smo započeli 1980. godine. Kroz duge godine rada – kuća, kao i ceo kompleks, dobijali su stalno novi izgled, a nevidljiva ruka vodila nas je dalje, do uvek nekog novog početka, i tu nije kraj. Proces izgradnje i dalje traje.

Posle 22 godine napustili smo konformistički život u dvosobnom stanu u centru grada i započeli novi život u selu. Odluka je donesena u trenutku kada smo shvatili da je život u stanu za nas prestao biti stvarnost iluzije i postao samo iluzija stvarnosti. Započeli smo nov život kraj vatre u zidanim pećima, u saglasju sa prirodom i njenom lepotom.

Kao što je kuća nastajala kroz vreme – menjajući svoj izgled, tako se u potrazi za novim originalnim idejama stalno menjao i ambijent u njoj, čineći je tako uvek živom i novom. Opremljena je komadima nameštaja i predmetima koji su prvenstveno pripadali našim porodicama, među kojima se izdvajaju bakin orman sa tri fioke s kraja 19. i majknin šifonjer iz prve polovine 20. veka. Tu su i komadi nameštaja koji su dizajnirani ili izrađivani u našoj radionici, zatim stilski komadi dobijeni na poklon od prijatelja, koje smo restaurirali. Tako naša kuća i svaki predmet u njoj – žive svoju jedinstvenu priču.

Sinija – zaštitni znak kuće (prenesena iz porodične kuće u Provu), okačena na zidu kraj lampe, sa svojim borama i urezima, ostarelog izgleda, priča svoju priču o gladnim pedesetim godinama kada je na nju svakog jutra izvrtan lonac sa kačamakom, oko koje su ukućani poređani u krug sedeći na tronožnim stolicama i zemljanom podu, ulazili u novi dan. Kraj sinije, bakin vezeni peškir čuva uspomenu na devojačke snove sa imenom “Desanka Isailović”. Tu je i porodična lampa koja je osvetljavala put na kojem se gradila Vila Albedo.

U ambaru, koji je nekada služio za žitarice, ljubomorno čuvamo majkin devojački krevet sa vezenim čaršavima donesenim u miraz, kao i druge upotrebne predmete iz rodne kuće u Provu. Uz ambar smeštena je i dedina kovačnica u kojoj su izrađivani sitni alati od metala i konji potkivani. Tu je i “keser” – iskovan i graviran dedinom rukom.

Hlebna furuna urađena je po uzoru na onu iz detinjstva koja uspešno dočarava miris lepinja iz nje, a uspomenu čuva i prenesena čuvarkuća na crepu.

U ateljeu, smeštena je stolarska tezga i ručni alati za obradu drveta, sve urađeno očevom rukom zaslužnom za sve što je sačuvano i preneseno na svoje novo stanište, i mnogo više od toga. Zato njegova poslednja želja upućena unuku – da čuva ono što je sačuvano, kako bi prošlost i budućnost tekli zajedno, stoji kao SVETO I SVETLOST koja obasjava našu kuću i čini da ona uvek odiše pozitivnom i kreativnom energijom. On je znao da se samo tako gradi sklad i harmonija u sebi i oko sebe i da se samo tako može biti slobodan i spreman za prihvatanje savremenog doba i života u njemu.

Ovu priču dužni smo brojnim našim posetiocima koji uvek ovde osete neobičan topao duh, po kome je naša kuća stekla pravo na svoju posebnost.

U objavljenim novinskim i tv prikazima, ona je “Kuća puna duše”, “Albedo za odmor duše”, “Spomenik ljubavi” , “Povratak kući”, “Uzbudljiva vila sa biber crepom”, “Vila Albedo – san koji će vam se ostvariti”, “Vila Albedo – kuća umetnosti”, “Vesnik seoskog turizma u Šabačkom regionu” i mnogi drugi.